Piše: Goran Vendlener
Grad koji “nikad ne spava” sada je potpuno utonuo u san.
Umorila nam se planeta od samoživosti većine čovečanstva, umorio se New York City od ljudske neodgovornosti. Napolju zaista ima vrlo malo ljudi u odnosu na pre samo mesec dana.
Central park izbegavam
Osvanulo je proleće, priroda se oporavlja, da zaista jeste tako video sam i lično kad je
pored mene neki dan prošao rakun u Central Parku, bez bojazni, bio je u fazonu da mi pokaže da se on mene ne plaši. Na momenat sam se zapitao da li ja treba da se uplašim, ali ne. Sve je to priroda, to je njegovo stanište i treba da ne obraćamo pažnju jedno na drugo…
Opšta atmosfera kada zađeš u ta prirodna staništa su divna, kao što napisah priroda je živnula, mesta na kojima treniram su se sada promenila, još su lepša. Doduše izbegavaću do daljnjeg Central Park jer je na severnoj strani “instalirana” privremena mobilna bolnica.
Sve više trkača
Što se tiče situacije u trkačkoj zajednici, reklo bi se da je sada još veća. Sve više ljudi počinje da trči, prepoznajem po opremi. Većina ih ne trči u opremi kakvu sam navikao inače da viđam. Sada ih viđam u pidžamama, debelim trenerkama kao i patikama koje nisu prikladne za trčanje. Pomislih: “Aha, ovi novi budući trkači rešili su da trčanjem leče svoj mentalni sklop, što je u redu, ali samo da i fizički na kraju izađu iz svega zdravi i bez povreda – good luck”.
I ovde ima onih koji su neobazrivi prema sebi i drugima, “pametnjakovića” koji odlaze na sportske terene, i dalje se prave pametni i u fazonu su “neće mene”!
Bez policijskog časa
Ovde u suštini nemamo “policijski čas”, ali non-stop idu upozorenja da ljudi drže
određenu razdaljinu od 6 stopa (malo manje od 2 metra).
Što se mojih treninga tiče, otišli su u nekom drugom smeru. Ne posećujem više stadione, već sam odlučio da treniram svaki drugi dan i uglavnom su to dužine između 15 km i 30 km, u zavisnosti od lokacije koju želim da posetim.
Tako je poslednji trening bio skoro 30km, jer sam odlučio da posetim Brooklyn bridge koji je inače uvek pun, bilo da je kiša, vetar, sunce, sneg… Video sam na vestima da je prazan. Tako je i bilo kad sam stigao, potpuno prazan, te sam odlučio da za redakciju Moje trčanje napravim par fotografija.
Zabrana grupnih treninga
Inače, zabrana je uvedena za okupljanje i grupne treninge, tako je moj klub Hellgate road runners do daljnjeg obustavio zajedničke treninge. Ja sam nastavio da treniram sa mojim cimerom Nenadom Moconjom, a s vremena na vreme se nađem sa Harisom Koljenovićem i Jolandom Đešević i odemo kolima van New York City-ja u Up State kako bi van grada odradili trening u prirodi.
Što se tiče takmičenja New York Road Runners je obustavio do daljnjeg sva, kao i zajedničke treninge. Otkazano je sve do 10. maja, mada će verovatno biti produženo do kraja meseca, prati se situacija. Mnoge trke refundiraju troškove, ali postoje organizatori koji neće, pa su pomerili datume za jesen, Washington Marathon je 7. novembra, Queens 15.… Jesen će nam biti zgusnuta.
Balkoni i dvorišta
I ovde postoje slični slučajevi kao i kod vas što se tiše trčanja po balkonima, dvorištima, dnevnim sobama… Pročitao sam skoro da je jedan trkač istrčao 100 km u svom stanu, ne želim ni da pomislim kako je komšijama ispod njega bilo. U svakom slučaju, ista nam je situacija, kod vas zbog diktature, kod nas zbog živih zombija. Ne zna se ko je u pravu.
Ja samo želim da sve ovo brzo prođe i da se vratimo u normalan život, gde ćemo iz svega ovoga izaći pre svega kao bolji ljudi. Razmislite o poštovanju sebe, prirode i drugih ljudi, promenite sebe kako bi život bio bolji, kvalitetniji.
Savetujem svima da nastave da treniraju, da trče barem svaki drugi dan po sat vremena, da izbegavaju mesta na kojima ima ljudi.
Ukoliko vam nedostaju trke, imate virtuelne, priključite se STRAVA aplikaciji, imate tamo super izazove. Možete i mene zapratiti, pa da razmenimo iskustva, savete, da svi lakše prebrodimo ovu situaciju.
Vaši komentari
