Piše: Emir Kovačević
To je bio personal best. Znao da sam tada da se moglo ići oko 3:40 da je staza bila ravnija.
Ersan i Edina su pisali kako je Valencia predivan maraton i da ga preporučuju svima. Tuna je našu ekipu nafurao da se prijavimo brzo, jer prijave pucaju ko halva. Prilikom prijave stojiš u elektronskom redu, sa par hiljada ljudi ispred tebe. Osjećao sam se kao da mi fali još jedan papir u opštini. Uspješno smo prijavili utrku godinu ranije. 2023. god završavam sa meni tada rekordnih 2650 km.
Početak 2024. je obećavao, jer sam januar istrčao skoro 300 km. Dobru formu sam potvrdio u Splitu 1:37:41 – personal best, onda mjesec poslije Mostar half 1:37:08. Forma je rasla sve do Wings for life kad sam na onom paklu uspio istrčati 25 km paceom 5:05. Nakon toga je krenuo pad kako su vrućine počele. U junu sam istrčao nekih 160 km i već sam se dobro patio.
Pripreme su startale 05.08. To je bilo paklenih 17 sedmica. Tuna me nije štedio. Kako je ovo ljeto bilo pakleno, tako sam i trčao, jedva. Bukvalno august i polovina septembra dužine sam radio jedva, često na tempu i 5:55, a moj ciljani tempo utrke je trebao biti 5:05. Počeo sam se pitati kako ću ja ovo odraditi, jer nisam ni blizu forme u kojoj sam bio, a pripreme se uveliko odvijaju. Čak sam razmišljao da odustanem od priprema i rezultata, da odem turistički, pa da istrčim oko 4h ili preko, nebitno. Ilmica mi nije dala da odustanem, više je vjerovala u mene, nego ja sam u sebe.
Prelomni trenutak priprema je bio Sarajevski polumaraton, gdje sam u dogovoru s Tunom odlučio da pratim pacera na 1:40 gospodina Sašu Vanovca, koji nas je paceao majstorski. Od 15-tog km sam vidio da imam snage i ubrzao sam, opet negative split i personal best 1:37:04. Tad je sve očepilo. Dužine sa race paceom sam radio sa Tunom gdje je izvlačio najbolje iz mene i mnoge smo išli čak i brže od plana. Ostale dužine sam radio sa Sanjom, Mirzom i Ajdinom.
Za put u Valenciu smo odabrali let iz Beograda, zbog termina u decembru i potencijalne magle u Sarajevu, jer nismo željeli da ne poletimo. Krenuli smo 28. 11. ujutro u Beograd. U autu smo bili Tuna, Sanjo, Ajdin i ja. Drugi dio ekipe je stigao kasno navečer. Stigli smo oko pola 3. Nagovorio sam Tunu da bacimo neko rastrčavanje prije ručka. Na ručku su nas čekali Stefan Milović Stefa, i Nevena, prijatelji sa trenutnom adresom u Beogradu. Stigli smo u apartman oko pola 10, u tom je stigao drugi dio ekipe i legli smo ranije. Let je bio rano u petak, tako da smo morali ustati u 4. Tako skršeni smo išli na aerodrom. U Beču na presjedanju smo se našli sa ekipom koja je letjela iz Sarajeva Merimom i Vecom, kao i našim dragim Tuzlacima Valterom i Puškom.
U Valenciu stižemo oko 12:30h. Na aerodromu je gužva, tražimo prevoz. Vidjeli smo autobus, ali svi se jagme za mjesta, a vozač naplaćuje kartu jednu po jednu. Rekoh ljudi, hajmo na taxi, nećemo do Bajrama. Uzmemo taxi i u apartman. Raspremimo i odmah na jedno rastrčavanje. Nakon toga smo išli na expo i tamo smo se našli sa ostatkom ekipe, Amela i Senad Tuzlak, Emina, Ilhana. Španci ne znaju beknuti engleski, pa smo se snalazili na Expou, jer majice nisu bile na istom dijelu gdje i brojevi. Metro nije radio kad smo mi bili zbog poplava, pa smo išli autobusom. To nam je uzimalo previše vremena, jer je gužva i presporo ide. Nakon Expa smo malo prozujali po gradu i već nervozni od gladi našli neku pizzeriju. Tu smo čekali pizzu 1:45 minuta. Žalili smo se par puta, svi dobijaju prije nas, ali Španci ne bendaju živu silu, oni su baš chill. Kaže Tuna: „Umjesto da se punimo ugljikohidratima pred utrku, mi gladujemo.“
U subotu smo išli na plažu i jeli smo neke lokalne specijalitete tipa Paella. Opet smo zujali cijeli dan po gradu, jer kako ćeš doći u takav grad da ne obilaziš, bez obzira što je maraton. Oko 7 navečer smo stigli u apartman da odmaramo, ali smo napravili kardinalnu grešku. Nismo naručili taxi za utrku, a apartman nam je udaljen 4,5 km od starta. Metro nije radio, autobusi ne rade zbog utrke. Uspjeli smo naručiti jedan taxi, i dio ekipe je išao pješke.
Na start dolazimo oko pola 7 ujutro. Start utrke je u 8:15. Putokazi za zone su pogrešni, tipa pokazuje zona 7 pravo, a ona je lijevo, a volonteri naravno ne znaju beknuti engleski. Našli smo gdje ćemo ostaviti stvari i obišli smo zone da vidimo gdje startamo. Odvojili smo se od Leile i Tune, jer su oni bili druga zona. Mirza i ja smo se dogovorili da krećemo skupa. Plan je bio prvih 30k 5:10, pa dalje ovih 12 „životom“. S obzirom da smo mi kretali tek u 8:55 kupili smo za 5 eura džempere u Lidlu koje smo bacili pred start utrke. To je najbolja investicija ikad.
Pred start svake zone ide himna Španije, atmosfera je ludilo. Start je na mostu. Utrka počinje. Ogromna je gužva, doslovno kao stampedo. Mirza i ja se držimo skupa i lagano se probijamo kroz gužvu. Kilometri se nižu, ali ja nisam dobar. Vjerovatno od umora i nespavanja prije leta iz Beograda i same noći pred utrku. Teško držim 5:10 i čekam da me probije, ali to se ne dešava. Već sam se u glavi pitao kako ću ja ubrzati nakon 30-tog km, ako već sada nisam ok. Idu prolazi na 10, 15, 20 i 25 km sve po planu. Bilo je par ulica koje su jako uske, doslovno je nemoguće tu trčati, ispadaš iz ritma. Ono što sam primijetio, recimo staza nije ograđena kao u Berlinu, i ljudi najnormalnije prelaze ulicu ispred tebe na pješačkom i boli ih briga. To mi se desilo par puta, malo mi je falilo da nekog potkačim. Baš bezveze.
Mirza i ja i dalje idemo skupa, otkucao je 30-ti km. Sve po planu. Sada smo već trebali početi derati, ali bilo je teško, jer je prošao 30-ti, a mene nije još „očepilo“. Nekako sam stisnuo zube i do 33 smo ubrzali na 5:05 i imali smo dva kilometra ispod 5. Mirza je rekao da ne može više ubrzati. Ja sam čekao okrepu na 33. km i onda sam mu rekao da ću ja probati pojačati. Tu sam se pustio, mislio sam na svu ekipu koja me prati. Na 35 km sam imao prvu krizu. Nije to kriza da ne mogu, nego jednostavno mix emocija kada mi je teško. Opet sam se sjetio tate i suze su same krenule, a ja sam znao da to mogu iznijeti, jer sam trenirao, a i jak sam u glavi kad je najteže. Ubrzavao sam i držao pace oko 4:52.
Na 37 sam se opet sjetio tate, ali to je bilo još 5 km do cilja, rekoh sam sebi nema sad usporavanja, ima da držiš sve ispod 5. Neće se 5:05 samo istrčati. 40 km prolazim sa 4:53 već vidno potrošen. Stefa mi je posudio svoje Alfice (Alphafly 1), koje sam testirao i bile su mi odlične, ali je u Valenciji taj dan bilo vruće, 17 stepeni na startu i preko 20 pred kraj. Noge su mi otekle ko buhtlice i svaki korak mi je bio bolan, već sam tada čekao da mi nokat otpadne. Ubrzao sam još i 41. km prošao na 4:49. Rekoh sebi, još malo ideš ti to. Ugledah tablu pred kraj 900 m do cilja, tad sam se pustio skroz, nisam više gledao na sat, ubrzao sam maximalno. Istrčao sam 42,63 km po satu i tih zadnjih 600 m sam išao 4:05 tempo. U cilj ulazim sa 3:36:42. Tačno pet minuta i sekund brže nego u Ljubljani. Kako sam ušao u cilj osjetio sam olakšanje. Ali kad sam shvatio gdje se moram vratiti da uzmem stvari nije mi bilo dobro. Stopala su me ubijala i svaki korak mi je bio bolan. Gegao sam se kao pingvin. Imam osjećaj da sam 40 min išao do stvari. Ali sve se to zaboravi kad čovjek dođe sebi.
Da li je vrijedilo, vrijedilo je itekako, ali pošto ja nisam talenat, morao sam se baš naraditi za ovaj rezultat. Ovim putem bih se želio zahvaliti svom prijatelju i kako ja to volim reći treneru Tuni.
Također želio bih čestitati ostatku ekipe na fenomenalnim rezultatima, svi su pokidali. Hvala našim SRC-ovcima koji su nas bodrili, kao i svim ostalim koji su nas pratili. Čestitke Alenu Memiću Memi koji je prekucao, kao i Puški i njegovom treneru Ersanu koji ga je vodio do prvog maratona ispod 3:30.
Maraton u Valenciji bih preporučio svima, jer je utrka odlična, termin dobar, možeš preko dana zujati u kratkim rukavima. A Španija ko Španija je predivna zemlja, ja sam oduševljen.
Pozdravljam sve u studiju i režiji. Do slušanja, trčimo se i dalje.
Vaši komentari
